Реч Светитеља: Мисли за сваки дан у години - Св.Теофан Затворник

[Kovinac]

ПОНЕДЕЉАК ДЕВЕТИ ПО ДУХОВИМА

Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења - пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство - смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.

[Kovinac]

УТОРАК ДЕВЕТИ ПО ДУХОВИМА

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: "Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање". Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.

[Kovinac]

СРЕДА ДЕВЕТA ПО ДУХОВИМА

У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: "Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ". Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20).

[Kovinac]

ЧЕТВРТАК ДЕВЕТИ ПО ДУХОВИМА

Хришћанство у пуној мери задовољава наше стремљење ка првенству. Али, како? На сасвим други начин него свет. Хоћеш ли бити први? Буди свима слуга, тј. буди последњи међу свима. То је толико суштински важно, колико је важно свој живот уређивати по примеру Господа Христа. Господ говори: Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Господ служи, па чак и ноге својих ученика пере. Према томе, ни ми не треба ни због чега да се стидимо у служењу другоме. Са чим и како можеш - само служи. Прилике има на сваком кораку: гладног нахрани, нагог одени, странца у дом прими, болесног посети и нађи му се при руци, и изађи у сусрет свакоме ко има потребу. И не само телу, него и души другог послужи: уразуми, дај савет, укажи на добру књигу, утеши, поткрепи. Реч је врло снажно средство при помоћи: њоме дејствује душа. Сусревши се са другом душом, она јој додаје снаге.

[Kovinac]

ПЕТАК ДЕВЕТИ ПО ДУХОВИМА

Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пeћину разбојничку (Мт.21,13). Свима је познато да храм захтева побожност, сабране мисли, удубљено богомислије и стајање у присуству Божијем. Како то испунити? У храм се иде са жељом за молитвом, да се кратко и са топлим усрђем одстоји. Међутим, мисли брзо почињу да лутају и у глави постаје још шумније него што је то било у храму Јерусалимском када га је Господ походио. Због чега је тако? Због тога што су боравак у храму и мисли које у њему имамо - одраз свег нашег живота. Како се живи, тако се и у храму понаша. Храм утиче и унеколико подржава духовне потребе, али обичан ток духовног настројења преовладава. Стога, ако хоћеш да твој боравак у храму буде достојано пребивање пред лицем Божијим, припреми се још у свакодневном обичном животу. Колико год можеш, ходи у молитвеном расположењу. Тај труд ће те довести дотле да ћеш и у храму све време да проведеш у побожности. Та побожност ће, опет, да те побуђује и на побожност у обичном животу. Тако ћеш ићи све више и више. Господ ће помоћи. Ти само почни!

[Kovinac]

СУБОТА ДЕВЕТA ПО ДУХОВИМА

И по други пут је Господ чудесним насићењем збринуо народ који га је пратио како би показао да је увек спреман да штедро обдари верујуће људе. Он је то могао да чини и сваки пут, али није хтео да не би одвикавао од обичног начина живота, који је сам завео, утврдио и подржавао. Такав је и општи Божији промисао. Главно, свеобухватно дело промишљања учињено је у почетку при стварању свих ствари. Уредивши све и пустивши у ток, Бог се ничим није везао, већ је својој слободи оставио да, када је нужно, указује изузетну помоћ. Он дела као домаћин у дому, заводећи поредак и подржавајући га, не везујући се њиме. Он се према њему односи са влашћу, са домаћинским нахођењем. Противници вере не схватају Божији промисао. Они у својим мислима проширују његове границе, да би затим, пошто не виде на делу остваривање својих претпоставки, одбацили његово постојање. Промисла који они хоће заиста нема, али несумњиво постоји онај кога је успоставио сам Господ Бог.

[Kovinac]

НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ДУХОВИМА

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: "Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда". То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина - трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: "Како ћу?" Стога почињу колебања: "Да ли продужити?", а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си - држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу.

[Kovinac]

ПОНЕДЕЉАК ДЕСЕТИ ПО ДУХОВИМА

Господ је смокву осудио на бесплодност због тога што је била покривена лишћем а није имала плодова, иако је, судећи по њима, требало да их има (Мт.21,18-22). У примени на хришћански живот, лишће означава спољашња дела благочашћа и спољашње подвиге, док су плодови - унутрашња раслоложења. По правилу треба да је овако: први треба да произилазе из других. Или, нисходећи немоћима, у крајњој мери: други треба да се развијају заједно са првим. Међутим, када су први присутни, а других нема ни у заметку, јавља се лажни живот: човек личи на нешто, иако није оно на шта личи. У почетку се, можда, и нема таква несрећна намера у памети. Касније се, међутим, она јавља приметно и сама устројава живот на себи. Ко сувише полаже на спољашњост и постаје пристрасан према њој, прекинуће пажњу према срцу. Код њега духовна осећања постају глува и у њега се усељава хладноћа. На таквом степену духовни живот замире. Остаје само привид благочашћа, лишен његове силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра је све обрнуто. Последица таквог стања је духовна бесплодност: чине се дела, али све само мртва дела.

[Kovinac]

УТОРАК ДЕСЕТИ ПО ДУХОВИМА

На питање Господа о Јовану Претечи, архијереји и старешине помислише: "Рекли једно или друго, биће незгодно за нас". Стога решише да је боље да се покрију незнањем (Мт.21,23-27). Њихов интерес им је свезао језик и није им дао да посведоче истину. Да су они волели истину више него себе - рекли би друго, а затим би друго и учинили. Њихови интереси су прекрили истину, не допустивши јој да дође до срца. Они су засметели да се у њима образује искрено убеђење, начинивши их равнодушним. И увек је тако: егоистички интереси су изворни непријатељи истине. Сви други непријатељи иду за њима и делају преко њих. Ако се погледа како су се родиле све заблуде и јереси, увидеће се да је извор један исти. На речима - истина, а на делу - истина нам смета због једног или другог, те је треба уклонити и на њено место поставити лаж која је погодна. Због чега се, на пример, јављају материјалисти - нихилисти? Због тога што им идеја Бога Творца Промислитеља и Судије, са идејом о духовном животу, смета да живе широко по својим наклоностима. Због тога је и одстрањују. Да оно што руководи нихилисте није истина, види се по ништавности основе на којој се они утврђују: они желе да буде онако како они мисле, па им сваки призрак који порађају њихове мисли, изгледа као сведочанство истине. Када би се макар мало отрезнили, одмах би увидели своју лаж. Но, жалећи себе, они остају какви јесу.

[Kovinac]

СРЕДА ДЕСЕТA ПО ДУХОВИМА

У причи о двојици синова, један је жустро рекао: Хоћу, али не отиде (Мт.21,20). То је слика свих пренагљених добрих намера за чије испуњење се, међутим, нема довољно ни истрајности, ни воље, ни трпљења. Срце лако бива готово на све што му изгледа добро. Али, слаба и нетрудољубива воља се испочетка удаљује од дела. Та немоћ се среће скоро код свакога. Како избећи такву непријатност пред самим собом и пред другима? Ево како: не почињи ништа док ниси промислио и измерио да ли за намеравано дело имаш снаге. Тако је Господ наредио у причи о војсковођи који се спремао за рат и о градитељу куће. У чему се састоји то мерење? У томе (као што нам даје Господ да схватимо из наведених прича) да се унапред наоружамо самоодрицањем и трпљењем. Погледај да ли се у теби нaлaзe ти ослонци свих трудбеника у добру: ако их има - почињи дело, а ако их нема - најпре их стекни. Уколико се снабдеш, све што те сретне на путу ћеш претрпети и превладати, а започето довести до краја. Мерење, међутим, не значи да дело треба напуштати уколико нам изгледа тешко, већ да себе треба да одушевљавамо на сваки напор. Отуда ће произилазити чврстина воље и постојаност трпљења. И никада ти се неће десити да кажеш: "Идем", па да не одеш.

[Kovinac]

ЧЕТВРТАК ДЕСЕТИ ПО ДУХОВИМА

Архијереји и фарисеји су разумели да је Господ говорио приче на њихов рачун, да им је отварао очи како би видели истину. Па ипак, шта су урадили? Тражили су начин на који би га убили (Мт.21,45-46). Да предубеђење није сметало њиховом здравом расуђивању, они би, ако не поверовали (како је захтевала очевидност указаног), а оно пажљиво расудили да ли је заиста и на самом делу онако како Спаситељ објашњава. Предубеђење их је гурнуло на криви пут и они су, затим, постали богоубице. И увек је тако, па и данас. Немци, а после њих и наши, онемчивши (онемевши) умом, чим у Јеванђељу сретну чудо, одмах вичу: "Није истина, није истина. То није било, нити је могло бити. То треба прецртати". Није ли то исто што и убити? Погледајте све књиге тих "мудраца": ни у једној нећете наћи указање због чега они тако мисле. Ни један од њих не може рећи ништа против онога чиме се доказује јеванђелска истина, и ни један од њих се није позабавио да проникне у разлоге којима здравомислећи људи оповргавају њихову лаж. Они једнако тврде своје, тј. да то не може бити. Стога и не верују Јеванђељу. И са њима се ништа не може урадити. Они су спремни да иду и против самог Бога.

[Машенька]

ПЕТАК десети по Педесетници

Господ је рекао да у будућем животу да нема ни женидбе ни удадбе (Мт.22,30), тј. да ћe се наши земаљски односи и пореци земаљског живота изгубити. Ни науке, ни уметности, ни власти, нити ичега сличног тамо неће бити. Него шта? Биће Бог све у свима. А како је Бог дух, како се са духом сједињује и духом дејствује - сав живот тамо ћe бити непрекидан ток духовних покрета. Одатле следује један закључак - с обзиром да је будући живот наш циљ, а садашњи само припрема за њега, онај ко све време живота посвећује само на оно што је корисно једино за овај живот - иде против свог назначења и себи у будућем животу припрема горак, прегорак удео. Не ради се о томе да одмах све треба напустити, него о томе да, радећи колико је потребно за овај живот, главну бригу обраћамо на припремање за будући живот, старајући се при томе, колико је могуће, да се и груби земаљски рад обрати у средство за тај циљ.

[Kovinac]

СУБОТА ДЕСЕТA ПО ДУХОВИМА

Господ је наложио да дају дидрахме које су од њих тражили (Мт.17,27). И све остале, црквене и грађанске поретке Он испуњаваше, те је и апостоле томе научио. А апостоли су, затим, тај закон предали свим Хришћанима. Само се дух живота нови примао. Спољашње је све остало као што је и било, осим онога што је очигледно било противно вољи Божијој, тј. учешће у идолским жртвама и слично. Затим је Хришћанство ступило на површину са својим поретком живота и њиме истиснуло све старо. Из тога би се могло закључити да ћe хришћанском духу бити лакше да се развија и јача. Тако је и било, но не код свих. Упознавши се са слољашњим хришћанским поретком живота, већи део људи је при њему и остао, не старајући се о његовом духу. Од свег мноштва Хришћана мало ко ће се показати Хришћанином у духу. А шта је са осталима? Имају име као да су живи, а мртви су. Када су апостоли проповедали Јеванђеље, њихова реч је изабирала удео Божији из целокупног незнабожачког света. Сада Господ, путем исте речи, бира свој удео из средине хришћанског света. Који чита нека разуме, и нека се потруди да уистину сазна да ли припада уделу Господњем. Ако за то не нађе осведочења, нека се побрине да постане "својина" Божија. Јер, једино је у томе спасење.

[Машенька]

НЕДЕЉА ДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

А овај се род изгони само молитвом и постом (Мт.17,21). Ако се овај род изгони молитвом и постом другог лица, утолико више ће бити немоћан да уђе у оног који сам упражњава молитву и пост. Ето ограде! Бесова има много и сав је ваздух њима испуњен. Па ипак, они ништа не могу учинити ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је свестрано уздржавање, а молитва - свестрано богоопштење. Прво ограђује изван, а друго - изнутра усмерава огњено свеоружје на непријатеље. Испосника и молитвеника издалека примећују демони и беже далеко како не би добили болан ударац. Треба ли, међутим, мислити да ђаво мора обитавати тамо где нема поста и молитве? Да, може се тако мислити. Демони се усељавају у човека и крију своје присуство. Они из тајности свог домаћина уче на свако зло, одвраћајући га од сваког добра. При томе, он је уверен да све сам ради, иако, у ствари, испуњава вољу свог непријатеља. Подухвати се само молитве и поста - и враг ћe одмах да побегне. Затим ће он са стране очекивати прилику да се опет врати. Он се стварно и вpaћa, чим буду остављени пост и молитва.

[Машенька]

ПОНЕДЕЉАК једанаести по Педесетници

Тешко вама... што затварате Царство небеско пред људима (Мт.23,13). Ове речи се односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; односе се и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе. Због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину. Шта, пак, тада чинити? Свештеник је дужан да првом обавезом своје савести сматра - усавршавање одраслих у познавању Хришћанске вере. И младе, такође, од најранијих година, треба да припрема путем објашњавања онога што они могу и морају знати. На школу не треба чекати. То се мора радити усмено, окупљањем деце у цркви или у дом недељом предвече, или у неко друго згодно време и погодно место.