ПОУЧНЕ ПРИЧЕ

[Серафим]

НЕ МЕСИ ХЛЕБ У НЕДЕЉУ

Покојна сестра Ранђија, из села Велика Сугубина, мајка покојног монаха Митрофана, хиландарца, причала је како је једне недеље отишла у госте код своје рођаке у село Слатину.Домаћица, да би боље угостила своју рођаку, узме да умеси погачу.Ранђији која је била побожна жена,отвори Бог духовни вид и она спази како се у тесту жива змија мота под рукама њене рођаке.Она је гледала са чуђењем и просто није веровала својим очима. Она се сети да је то последица греха што се тај посао обавља у недељу, па је чекала шта ће се на крају догодити. По завршеноме мешењу погача је стављена у пећ да се испече. За то време постављен је ручак и кад је погача била печена,разломљена је и подељена по парче свима присутнима на ручку. Ранђија је сад у сваком парчету печене погаче видела змије, а у парчету домаћице - главу змије. Она од свог парчета погаче није хтела да окуси, него је тражила јучерашњи хлеб,док су присутни своје парчиће појели у сласт.

Сваки се грех у сну и на јави приказује у виду змије,јер у ствари потиче од оне проклете змије,која мами цео свет у свој загрљај. И све што у недељу зарадимо и једемо у ствари змије једемо у овоме свету,а оне ће нас јести тамо кад стигнемо код ње у пакао. то важи и за оне жене кое развијају коре у недељу, или са тестом ма шта раде и праве. Недеља и празници ослобађају нас од сваког посла телесног, а наређују нам да се молимо Богу,да читамо о Богу,да певамо о Богу, и да учинимо неко добро дело у име Бога.

Схиархимандрит: Гаврило Димитријевић

[borko]

Starac Kleopa

POVEST O DELATNOJ VERI

...Bejase u Carigradu neki zlatar koji pravljase satove, prstene, narukvice i stvari za svetu Crkvu: putire, Jevandjelja, diskose, sasude za Sveti Presto, bilo sta. I bejase veoma pobozan. On je imao uzrecicu: "Veliki je Bog!" A zena njegova ga prekoravase sto suvise cesto govorase tako. On, uz svaku rec kazivase: "Veliki je Bog!" Kad bi mu neko rekao stogod, on govorase: "Da, hriscanine, veliki je Bog!" Drugi bi mu rekao da ce sto nastradati, on govorase: "Nista, jer veliki je Bog!" Drugi bi ga koreo, a on govorase: "Nista, jer veliki je Bog!" Toliko je cesto kazivao ovu rec, da svi govorahu: "Kod onog zlatara sto kazuje da veliki je Bog". I veoma mnogi dolazahu kod njega.

"Brate, da mi napravis prsten" - "Napravicu, brate, jer veliki je Bog!" "Hoces li mi kalajisati putir?" - "Kalajisacu, jer veliki je Bog!" "Hoces li mi okovati Jevandjelje?" - "Okovacu, jer veliki je Bog!" "Hoces li mi napraviti narukvicu?" - "Napravicu, brate, jer veliki je Bog!"

Docuo je i car Lav Mudri - jer bese za njegovo vreme - da ima neki zlatar koji uz svaku rec kazuje: "Veliki je Bog!" I rece: "Iskusacu ga, da vidimo govori li iz vere ili se navikao da kazuje tako!" Car se prerusio, obukao se gradjanski i otisao je kod tog zlatara sa vrlo skupim prstenom. Na prstenu imadjase kamen sto se naziva "kamen ostrige", najskupoceniji kamen, sto se veoma tesko nalazi. Ima jedna ribica sto prebiva na dnu mora. Kako se tesko nalazi ova ribica! Ali se u njoj nalazi ovaj kamen, zvani "ostriga". Koliko je traze ronioci i mornari! "Hej, nadjemo li kamen ostrige, kupicemo toliko dvoraca!" Toliko je skupocen. Dolikovalo je da car ima kamen ostrige. Odakle li ga je on primio u nasledstvo?! I kamen bese velik i ugradjen u prsten.

Odlazi prerusen car kod ovog zlatara:

- Dobar dan, majstore!

- Dobar dan, brate, jer veliki je Bog!

- Mozes li da mi popravis prsten?

- Popravicu, gospodine, jer veliki je Bog! Gde je prsten?

- Evo, ovde je zapakovan!

- Stavi ga tamo, gospodine, na policu, jer ima tamo jos neko prstenje!

- Pazi, jer moj prsten ima dragi kamen!

Ali car bese uzeo kamen.

- Ostavi ga, gospodine, jer veliki je Bog! Stavi ga u onu kutiju!

Nije ga ni pogledao, jer bese veoma zauzet.

- Hej, ali neka ti bude na pameti, da kojim slucajem ne nestane moj kamen! Ovo je skupoceni kamen.

Ali mu nije tacno rekao kakav kamen ima.

- Brate, nece nestati, jer veliki je Bog!

- Kada da dodjem? Kad ce biti gotov prsten?

- Dodji za osam dana! Jer imam jos posla na nekim Svetim sasudima, pa cu ocistiti i ono prstenje, jer ih se vise sakupilo.

- A tada ce biti gotov?

- Gotov, gospodine, jer veliki je Bog!

- Zbogom!

- Zbogom, jer veliki je Bog!

Ali car bese uzeo kamen sa prstena, i kako Carigrad bese na obali mora, bacio je kamen u more. Ovo je rekao: "Izgubicu ga! Ali cemo videti da li onaj sto veli da veliki je Bog, da vidimo da li ce ga Bog izbaviti iz mora?" I baci ga u more.

Nakon osam dana dolazi kod njega car, takodje prerusen.

- Poznajes li me, brate?

- Poznajem te, gospodine, jer veliki je Bog! Dao si mi prsten na opravku.

- A jesi li ga opravio?

- Jesam!

- A da li jos ima kamen?

- Gospodine - rece zlatar, - ja sam popravio prsten, ali nisam nasao kamen na njemu!

- Oho! Znas li ti s kim govoris? Ja sam car Lav!

Sklonio je na stranu haljine i pokaza mu carske oznake.

- I sta ako si car?

- Ako mi ne das kamen, glava ode!

- Nista, velicanstvo, jer veliki je Bog!

- Je l' tako? Pokazacu ja tebi koliko je velik! Ako mi za tri dana ne vratis kamen na prsten, pogubicu te.

- Velicanstvo, ako me ostavis tri dana, veliki je Bog, mislim da cu ti ga vratiti!

- Ali otkud da vratis ti onakav kamen? Videcu te ja! Evo imas tri dana, i za tri dana da postavis kamen na mesto!

A zena pocela plakati:

- Tesko meni, izgubio si kamen sa carevog prstena!

- Hej, zeno, cuti, jer veliki je Bog!

- Covece - kaze ona, - pa car ce ti za tri dana odseci glavu! Ali ce i meni odseci glavu, i svima! Cujes li da je imao dragi kamen, kamen ostrige.

- Zeno, cuti, jer veliki je Bog!

- Ta vidi ga, more, sta govori!

I pocela ga je prekoravati, ali on je imao veru u Boga. Zena, buduci ogorcena toga dana, otisla je na pijacu da kupi neku ribu i mislila je: "Tesko meni, sad ce mu odseci glavu! Ovo je car bio! I cujes kakav je dragi kamen imao?"

Deca isto tako govorahu:

- Tesko nama, tatice!

- Hej, decaci, veliki je Bog! Gledajte svoja posla.

Kada je dosla zena kuci, imala je velike ribe, kupila je na pijaci, i kad raspori prvu ribu, nadje u njenom stomaku kamencic, ali ga ona ne poznavase. Lep; veoma jako sijase.

- Vidi, more, covece, sta je ovo? Kada sam sekla ribu, nasla sam ga ovde.

Pogleda ga on.

- Hej, zeno, ovo je kamen sa carevog prstena! Rekao sam ti da je veliki Bog!

- Sta govoris?

- Da ga ja sad operem.

I kad ga je vratio u prsten, za cudo se uklopio. - Ehe, neka, ocisticu ga ja dobro i postaviti mu ga! Cuti! Vidis da veliki je Bog!

Uze on prsten, dobro ga ocisti, ocisti i kamen i postavi ga na mesto. Car dodje za tri dana, ovoga puta obucen u uniformu.

- Poznajes li me?

- Poznajem te, velicanstvo, jer veliki je Bog!

- Je li gotov prsten?

- Gotov je, velicanstvo, jer veliki je Bog!

- Jesi li kamen postavio?

- Postavio sam ga, velicanstvo, jer veliki je Bog!

- Videcu te ja koliko je veliki! Daj prsten ovamo!

Dodje car, i kad pogleda prsten, zagleda ga dobro, obrne ga na sve strane i kaze:

- Hej, covece, ako sam ja ovaj kamen izvadio odavde i bacio ga u more, pa ga vidim ovde natrag, zaista i ja onda velim da veliki je Bog! Kako si ga nasao? Ko ti ga je doneo? Gde se mogao naci ovakav kamen, vredan koliko i carstvo?

- Velicanstvo, veliki je Bog! Eto zena je donela ribu sa pijace i nasla ga je u stomaku jedne ribe.

Tada je car rekao:

- Od danas si moj savetnik, i drzacu te uz sebe celoga zivota, jer sam spoznao da ti ne kazujes "veliki je Bog" samo ustima. Ti, kad kazujes ovu rec, kazujes je iz dubine srca i imas veru u Boga vaistinu delatnu, postojanu i stamenu veru u moc Boziju. Ti imas tako snaznu veru, da u svemu uspevas, jer je Bog s tobom, jer ti ne samo sto govoris jezikom, nego verujes od srca. Pravi si vernik!

Od toga dana uzeo ga je za savetnika na dvoru. I tako je toga zlatara sa verom njegovom da "veliki je Bog" ucinio Bog velikim na zemlji i sigurno i na nebu, posle njegove smrti.

 

Iz knjige "VELIKI JE BOG, besede, pouke i razgovori", Obraz svetacki, Beograd 2000, str. 30-33

[borko]

Старац Клеопа

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон дотичнога града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба. Када је стигао нађе неког пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене. Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само у посту и молитви, појела је хијена! Какаве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари. Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговеђења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао а живи дуго, а други је добар и умре рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, ка што се каже код пророка Јеремије: Господе шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи. И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!” И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велики у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.

„Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које како ми се чини - да је Бог допустио.”

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати. Једном је дошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али ћим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сустрет други монах, млад, веома леп.

- Благослови, оче!
- Господ нека те благослови, сине!
- Камо идеш, оче?
- Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који се налази по пустињи.

- Оче, ја исто у Александрију идем.
- Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!
- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах носаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку томом дана неможеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју, ни воде ми на ноге ниси дао! (у.с. Лк 7,44) Јер је тамо песак веома врућ, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су сазнали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто. Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су, и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах, је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу”. Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци у воду? Зашто је није оставио тамо?” Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „Са каквим сам зликовцем пошао на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!” Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговариш, јер кршиш заклетву!”

Другога дана око поднева, пролазећи кроз неко селу, изашао им је у сусрет неки домаћин:

- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио у вис и угинуо је. Тад старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!”

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и када су видели монахе, очели су викати: „Гледај попурде!” - Када је човек пијан не говори више човек него ђаво! Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрени ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење”. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигоше они до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

- Што плачете?
- Јуче су сахранили мајку!
- А имате ли оца?
- Отац је умро лане.

Немају, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врети натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!”Али чуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика сила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори.

Кад је овај изашао пошто је разлупао целу кућу његову, узео га је на страну и запитао га:

- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!
- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?
- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- А шта сам овде, оче, учинио зло?
- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - они зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
- Шта велиш, оче?
- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохлебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохлебница цркве Светога Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад”. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавале мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у овој води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, њих девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад”.
- Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су за живота сачувао сам, да не уђу, и дао сам и зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!
- Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!”
- А кад си убио дете, је ли си такође добро учинио?
- Добро дело сам и тамо урадио.
- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- Стани и не суди по своме уму. Јеси ли видео детенце? Оно је било зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да учини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцеву чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А зашто си тамо убио човековог пса?
- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требао да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио!
- А зашто си се код крчме крстио и клањао се?
- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!” Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!” И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам добро учинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!”

- А тако, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима и храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
- Та било ми јих је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она деца не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
- А овде зашто си покварио кућу?
- Оче, ова кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требала да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући”. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду пошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?
- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправдедне ствари допушта Бог у обом свету.
- Да? А зар нису чуо пророка Исаиу? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од судова ваших и моје мисли више од мисли ваших, синови људски (у.с. Иса 55,9). Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати да не умреш. Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоки су веома. Како си су осудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због овог испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се чинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло учинио, а ја сам учинио само добро. Дакле од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове! Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, бог ти је опростио, али менe је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба!

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно! Амин.


Iz knjige "VELIKI JE BOG, besede, pouke i razgovori", Obraz svetacki, Beograd 2000, стр. 48-55.

[borko]

 Starac KLEOPA

KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA

(iz knjige "Put neba")








Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u
pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro
sto godina.


Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokaži mi, Gospode,
koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći broj duša za carstvo
pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih
učinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao
nego li anđeli čuvari za Carstvo nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri i
nije mu Bog odgovorio.


Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u
noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: - Avo Ilarione!


- Molim, Gospode?


- Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se
znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega proplanka, i kada budeš
stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš
videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem
došao.


Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom
svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je starac, kazujući molitve
u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći.
Video se samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše
pazeći.


Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje
presto, carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio
presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu
behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa
snažnim kandžama. Imao je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u
vidu aždaje.


Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta.
Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo,
ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni,
koji su izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi -
nad šumom i drugi - po vazduhu; koliko pogled obuhvati - samo đavolske
čete.


Kada je monah video tamo toliko likova pakla i
toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: "Ne boj se",
naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.


Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na
svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je satana na noge i rekao: -
Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba
da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?


I reče jedan: - Gospodaru, ne znamo!


- Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na
raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih
dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje
čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod,
koja je vaša majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete
ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju ljudskih duša! Koji
mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja
mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto
mene na tri minuta, i učiniću ga velikim generalom nad ostalima.


Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: - Živ bio,
tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem
ljude!


- No da vidimo!


- Ja - veli on - kažem čoveku ovako: "More čoveče,
idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra
dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u
krčmu, na igranke, na provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom
proveselio!".


Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im
pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski
anđeli imaju od boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo
silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne
možemo, jer čovek ima samovlasnost koju mu je bog dao. Ne možemo da ga prinudimo
da zgreši; samo ako je glup i sluša misao koju mu ubacujemo.


I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve,
neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme
po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira.
Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio
u crkvi, jer se uveče vratio iz naše službe. I tako postupam sa
svakim.


I upitao je satana: - Jesi li moge
obmanuo?


- Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!


- Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa
naročito.


- Zbog čega, tvoja mračnosti?


- Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u
krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da se i moli,
zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne
može dva gospodara služiti! (up. Sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga
podstakao, možda čovek nije bio duševno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali
nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: "More čoveče, ne možeš
hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom". I čovek, budući ukoren strahom
Božijim, to napušta. "More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema
stazama?" - Jesi li postradao tako? - Postradao sam i tako!


- Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od
sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.


I pozvao je jednog komandant, od onih velikih,
jednog kapetana, i rekao mu:


- Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu
deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!


Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao
njegov savet. Tražio je drugi bolji.


Izađe drugi na raport.


- Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne
zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.


- Da te vidim, junače! Kako se zoveš?


- Hromi se zovem.


- Kako ti obmanjuješ ljude?


- Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako:
More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela, nema pakla, nema raja, nema
večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da jedeš
i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i
mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je,
koliko je čovek na ovom svetu.


- I jesi li obmanuo mnoge?


- Mnoge sam obmanuo!


- I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si
obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš obmanuti. Jer
Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla,
ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu
nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju ne
veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u dušu
i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva
sila u njegovoj duši, a to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje
kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije, nešto materijalno,
jer je nevidljive prirode. Savest je glas boga u čoveku, i žim je zgrešio, grize
ga: "Zašto si tako učinio?" Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko
kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan
i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako
je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u
psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu
dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paučina i, od mnoge
griže savesti, skoro da izgubi nadu.


Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada
tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje, prim.izd.) savesti
postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni
da spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u
drvetu. "Zašto se učinio i zašto se razgnevio Boga takvim gresima?"


Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu
savest kazuje, i - posle savesti - kazuje mu i Sveto Pismo. Ti veliš da učiš
čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nama pakla, na nema
raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se
dokazuje da postoji Bog, da ima anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle,
i ti si - rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše da ovim savetom
obmanjuje mnogo sveta - glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne
donosiš veliku korist!


Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim
raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se hvalio da je učinio
nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim
đavolskim četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i
ne ume da obmanjuje ljude.


Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše
je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo kao i prvi koji je učio
čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se
zlo proveo.


I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne
pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim pukovima, jer behu
milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu
da će postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i
poslati na dno pakla.


Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još
koji na raport, govoreći:


- Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest
izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji
su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim
vojskama i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.


Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih
đavolskih pukova nije neko više hteo da izađe, zato što se bojahu da ne
postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i
njemu se nije dopalo.


Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa
četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna beše konjska. Imao je znake
pakla na svom čelu, rep beše dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je
izašao, otišao je pred stanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka,
i rekao mu: - Živ bio, tvoja mračnosti!


Satana ga pita: - Kako se zoveš?


- Kusi se zovem!


- Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti
znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, da ih dovodiš u moje
carstvo.


Kusi je rekao: - Ni tvoja mračnost ne zna šta znam
ja!


- Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da
zadobijaš duše.


- Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer
sam omatorio u borbi sa ljudskim dušama toliko hiljada godina, i njom mnoge duše
odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao
duše svakoga dana.


- I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje
carstvo?


- Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na
raport. Čovek zna da ne može služiti dva gospodara i lako ga zadobije anđeo za
svoju stranu. Ali neću reći čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema
đavola, nema anđela, nama pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i
Boga i đavola i anđela i pakla.


Ja toliko kažem čoveku: "More čoveče, ima Boga, ima
đavola, ima anđela, ima večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš
još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?"


Ako je dete, kažem mu: "More dete, ti od sada imaš
da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu!
Nemoj da izgubiš mladost tako uzaludno, jer život treba proživeti!"


A ako je mladić, kažem mu: "Nakon što se budeš
oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro delo. Sada jedi,
pij, provodi se, čini sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje
čovekovu nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za
dogodine, za kasnije".


Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra,
od sutra za preksutra! "Kakvu milostinju hoćeš sada da činiš? Ne žuri! Pokajaćeš
se pred smrt! Sada hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti,
jer post je za stare! Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu?
Pa sada imaš posla. Eto, imaš da gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz
ćerkama, imaš da ženiš i udaješ. Imaš toliko!"


I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu
kazujem: "Ostavi za drugi put". Kada dođe anđeo i kaže mu: "More čoveče, daj
podušje za mrtve!", ja mu kažem: "Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da
praviš svadbu, imaš da činiš to i to!" Anđeo dolazi i kaže mu: "More čoveče,
hajde otpočni postiti postove, tokom godine, sredom i petkom!" Ja mu kažem:
"Nemoj postiti, jer ćeš izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš imanja,
imaš da gajiš decu!"


Ili dolazi anđeo i kaže mu: "More čoveče, ispovedaj
se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi
psovke!". "Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku,
razdrešiće me i gotovo. Pa knjiga kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se
možeš provoditi ovako!"


S tim me svi slušaju - kaže đavo - i stalno odlažu
dobro delo od danas do sutra.


Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude,
govoreći: Danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša
(Jev 3, 7-8). I kao što sam kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize
zbog greha i kaže mu: "Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se
bludničenja, ostavi se psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi
se zlih stvari, zavisti, zlobe, svađe". Bog mu zapoveda danas, a mi mu kažemo:
"Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!"


I kazujemo mu ovako: "Daj meni današnji dan i ti
uzmi sutrašnji!" I tako je - veli - greh u čoveku, kao kad bi uzeo velik ekser i
bradvom počeo da ga ukivaš u suvo hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput,
dvaput, triput, lako možeš izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a
ako ga sasvim ukuješ, treba da rascepiš drvo!


Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako
čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari, tim ga se teže može
odvići.


Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar
čistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio
je zelenu rđu, ne možeš ga više ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš.
Takva je duša kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli
da će ga sutra ili preksutra ostaviti lakše. Jer po meri proticanja vremena,
greh stari, ukiva se u prirodu, i uobičajavanje postaje druga priroda; navika
postaje druga priroda, i čovek čini greh hteo-ne hteo, i s velikom se mukom
čovek oslobađa greha, nakon što je ovaj ostareo u njemu!


Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti
stepen greha, jer dalje sledi očaj, pretposlednji stepen. I kada sam video
čoveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je
zauvek! I tako ja uspevam da ih obmanem, jer hiljade i milioni ljudi odlažu
pokajanje od danas do sutra, i svi postaju robovi grehu; jer koji greh nije
ostavljen danas, sutra-prekosutra sve više hvata korene i sve je teži. A kada
čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na njega s velikom silom: "Zar si glup,
more? Sa mnom si živeo! kako da se maneš mena? Šta još preostaje? Da živiš kako
te ja učim i kako si navikao na mene!"


Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i
obmanuo toliko duša, da one padaju u pakao kao što padaju pahulje kada veje, s
jednim jedinim savetom: "Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite
glupi da ga otpočnete baš od danas ili baš od ovoga časa!"


Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i
moja majstorija, i imam u paklu četu od hiljade i stotine hiljada mojih učenika,
koje sam tako naučio, i šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho:
"Čoveče, za dobro delo ima još vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za
dve, u starosti". I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i
guram ovim savetom!


Tada je satana rekao: - Bravo! Najbolji savet - da
učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra: "Baš danas hoćeš da se
ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas hoćeš da tvoriš
milostinju? Zar ne vidiš da nemaš vremena? Ostavi za sutra!"


Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu
i štap da tri minuta vladaš paklom, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da
biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove
vekova.




***




Nakon što je video i čuo sve to, monah je video
satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i
nije više video ništa i nije se više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što
beše čuo, kako satana obučava svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče
ljude da odlažu pokajanje.


Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: - Avo
Ilarione!


- Molim, Gospode?


- Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli
obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto video si svojim očima i
čuo svojim ušima kako!


Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i
napiši sve što si video, sve što si čuo svojim ušima, da ostane za naraštaje
koji će doći, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna,
da najbolji savet đavola da bi zadobili duše za carstvo pakla, jeste da uče
čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra, od sutra do preksutra, od
mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u
pakao!


Amin.
 

[Серафим]

Христос Васкрсе.

 Схиархимандрит Гаврлило Димитријевић је био велики духовник. Ко то зна, зна. Све ове његове приче су истините. Написао је веома лепу књигу из свога живота из праксе. Зове се ПОУЧНИ ПРИМЕРИ. И баш та књига ме је потакла да направим овакву једну тему.Код многих духовника сам проверио ово што је у књизи написано. Сви су ми потврдили да је истина оно што хоће да каже у тим својим поучним причама. Замолио бих све вас да се уздржите коментара на овој теми и не кварите је. Отворите нову тему па тамо слободно дискутујте. А по вери вашој биће вам и дато.

 Свако добро од Васкрслога Господа вам желим. У Христу бр. Серафим

[Серафим]

Децу своју грешну, Он никада не оставља на цедилу


( Бугарски манастир Св. Георги Зограф, Света Гора Атонска, у лето 1992. године )

- Ко не жели да остане на конаку нека се спреми за полазак - рече млади монах, анђеоског израза лица, повеликој групи поклоника придошлих у посету  светињама Свете Горе Атонске, највећег манастира на свету и сасвим сигурно једном од првих светих места у свету.

- А могу ли ја да останем ноћас ту па би ујутро продужио према српском Хиландару оче? – упита младић средњих година, издуженог лица, густе црне браде и дуге црне косе.

- Одакле си? – знатижељно упита монах

- Из Србије – стиже одмах одоговор - и Православан.

- А јеси ли верујућ човек – беше упоран монах.

- И јесам и нисам - одговори млади човек. - Ни сам не знам шта да мислим.

- Ајде, онда остани - умилним гласом сагласи се монах и настави:- Може ти ноћ

у манастиру бити од велике користи. Ко зна? Све је од Господа нашег, а Он је милостив.

 

Младић беше смештен у једној од келија манастирске гостопримнице, која је од намештаја имала само дрвен кревет, са сламарицом и ћебетом и једну столицу. Остави своју торбицу и одмах се упути у трпезарију, где је на челу стола седео игуман, са његове леве и десне стране монаси, а при карају стола манастирски гости.

Вечера се састојала од куваног пиринча са поврћем и једног парчета црног хлеба. Након што заврши са јелом, игуман одмах устаде, а што очигледно беше знак да је вечера завршена, јер и сви монаси одмах устадоше и кренуше за својим игуманом.

На доксату, испред своје келије, млади човек застаде да кришом од свих, у манастирском мраку, попуши цигарету и, тек што је запали, иза леђа зачу глас на бугарском језику:

- Овде је пушење страшан грех, и гледајте да неко од монаха не примети!

Осврну се и, испред врата суседне келије примети силуету човека, који је седео на столици.

- Да, да већ гасим цигарету - одврати ужурбано млади човек па то и учини.

 

Настаде подужа тишина, коју опет прекиде седећи господин:

- Јесте ли са неким посебним разлогом овде, или тако путујете около?

- Е, тако мало путујем - одговори млади човек помало се снебивајући. - Дођох овде да видим чувену икону светог Георгија Победоносца, које се давних времена сама изобразила, преселивши се овамо чак из Сирије, а и друге светиње у овом чувеном манстиру. А сутра ћу даље, ка Хиландару српском. А, ви? Јесте ли и ви поклоник светињама или...- не завршивши реченицу зађута.

 

- А, не – рече дубоким промуклим гласом господин. - Имам ја и један посебан разлог. Један потежак задатак. Треба да пронађем и посетим једног јако старог монаха, Божјег подвижника, како их овде зову. Стар је и више од сто година, а нико му не зна нити име. Пустињак је. Потпуни усамљеник. Од света и људи удаљио се и усамио, ко зна још када. Кажу, пре више од осамдесет година

- Па знате ли барем где је - упита младић тихим, али устрепталим, гласом, јер му се у души разгоре нејасан огањ, нека силна жеља да старца упозна.

- Е, не знам тачно. Али приближно знам, па ћу тражити. Бог ће помоћи! А ту је и шумар, који га је вeћ видео.

- И шта ћете код њега? Зашто вам треба? - не уздржа се младић да упита.

- Ради духовне користи - одговори госдподин. - Велика је ствар говорити са таквим

човеком. Велика ствар - рече, и прекрсти се, молећи се у себи да му Господ помогне да пустињака пронађе.

- Је ли пустињак Бугарин? - упоран беше млади човек да што више сазна о тајанственом усамљенику.

- Да, да, Бугарин је. Толико сам сазнао од овдашњег шумара, а и он много више не зна.

Никако није хтео да ме поведе код старца. Упорно је одбијао да каже било шта у вези старчевог станишта. Морао сам да на себе преузмем сав његов грех пред Богом и, тек тада, након вишедневног убеђивања да помогне, ево, тек данас, смиловао се да ме поведе, пошто се, рече, заветовао да не ремети старчев свети мир.

- Од свег срца желим вам да се сретнете са старцем! - опрости се изненада млади човек од саговорника и уђе у своју келију.

------

А ујутру, тек сто се сунце промолило иза атонских висова, млади човек стајао је код манастирских врата и стрпљиво чекао да наиђе синоћни саговорник, пошто се, предходно, код дежурног монаха, беше обавестио и о изгледу шумара.

Када ови најзад наиђоше сунце беше већ високо одскочило. Пропусти их да прођу и полако крену за њима.

Када зађоше у шуму, пристиже их, и саговорника замоли да пође са њима. Иако је шумар крајње енергично одбијао, млади човек показао је необичну упорност и на једвите јаде успео да наметне свој став, тако сва тројица кренуше ка станишту пустињака.

Сатима су се пробијали кроз атонске густише, козјим стазама и беспућима, час ходајући ивицама стрмих удолина , час рубовима литица покрај мора, док, најзад, шумар застаде пред једним амбисом и руком показа наниже.

- Ето, ту доле живи старац. Па изволте! Узалуд је слепима намигивати и глухима шапутати! – рече, и крену назад.

 

Обојица су нетремице гледала у тридесетак метара дубоко дно процепа, са своје три видљиве стране оивиченог вертикалним стенама, које је, без добре планинарске опреме, било тешко савладати.

- И шта сад' да радимо? - упита саговорник младог човека.

- Идемо назад, осим ако се не бојите да кренемо доле - одговори овај.

 

Након два часа различитих покушаја да се спусте, на овај или онај начин, померајући се лево или десно, овако или онако се приджавајући за  изпупчења или убоклине, одбацујући са себе различите комаде одеће, а на крају бацивши и обућу у амбис, на дно

процепа спусти се само млади човек, док његов сапутник, сав очајан и са сузама у очима,  крену бос и без огртача назад у манастир.

 

Нађе се на дну и окренувши се виде да источна страна удолине, уским прорезом између окомитих стена, излази на море.

- Значи, - закључи у себи - овде се може доћи и са мора.

Осврну се око себе и на педесетак корака према западу примети веће удубљење у стени, која је као кров висила изнад колибице, сачинене од дасака различитих величина и неправилних облика, са једним до крова издигнутим прозорчићем и уским вратима на њеној средини.

Од силне знатижеље веома узбуђен, он са неком нејасном радошћу, помешаном са све присутнијим страхом, лагано одкорача до колибе и покуца на врата.

Тишина беше све што се даље догађало, и након упорних његових настојања да  некога из колибице дозове.

Седе на пањ, постављен на пар метара од колибе и одлучи се да чека, јер му, по тињајућој ватрици испред колибе, беше јасно да је старац унутра, али да не жели да се огласи.

 

Након више од једног часа из колибе се зачу:

- Јеси ли човек или демон?

- Човек, оче - одговори младић изнемоглим гласом. - Ништа друго, обичан човек.

- Па шта онда тражиш ту, ако си обичан човек. Ајде, крени тамо одакле си дош'о, јер овде нема шта да тражиш - зачу се опет из колибе, али сада глас беше много енергичнији.

- Не, оче, не! Не мрдам одавде док не поразговарамо.

- А шта ће ти разговор са једним обичним старцем, који ево већ осамдесет година, тако рећи, и не разговара са људима. Шта ти то од мене можеш чути, а што ће теби бити занимљиво?

- Ја оче дођох због духовне користи - одговори млади човек бојажљивим гласом, јер му није било јасно у чему се састоји и чему служи ова врста користи.

- Знаш ли ти уопште шта је то духовна корист?! - зачу се из колибе љутит глас прозорљивог старца. - Је ли ти неко о томе говорио? Имаш ли духовног учитеља? Јеси ли монах или мирјанин? Ко те уопште доведе овамо? А, знам ја ко ти је рекао! Онај несрећник шумар. Само он зна да се дошуња овамо и нико више! Нека му Господ опрости, јер се заклео... - изливао је свој гнев старац иза затворених врата, док је млади човек несрпљиво цупкао са њихове друге стране.

- Не, оче не знам шта је то духовна корист. Али наслуђујем да је то нешто за људе добро. Немам духовног учитеља и живим светским животом. Немам никакво духовно образовање. А што се тиче шумара, знајте да је пристао да нас овамо доведе, тек када смо на себе преузели сав грех, па и тада са великим одпором. Не љутите се на њега. Ево, нека сав грех падне на мене.

- Храбар си ти зато што си, изгледа, безуман! Е, опростиће ти Господ, јер тешко да знаш шта говориш. Коме је мало дато од тога се мало и тражи, а мало је и бивен! Али си, изледа, и поштен, јер ништа до сада ниси слагао, што је код једног световњака ретка појава и право чудо!

Ајд', кажи Оче Наш и Богородице Дјево. Ајд', да видимо! - изрече старац у једном даху.

- Имам среће оче - изрече младић весело. - Имам среће, јер баш само те молитве знам.

- Е, онда их кажи, кад' знаш!

 

Млади човек полако, са поштовањем према пресветим речима, изрече молитве, а старац лагано одшкрину врата.

Из колибе помоли се као увенула гранчица крхко, сухо, тело старца, са као снег побелелим власима косе и браде, слитих у једно, и до појаса дугих. Као море сиње, ситне, дечје разигране и осмехнуте очи са интересовањем посматрале су зачуђене очи младог човека, које су нетемице гледале у старца и у којима се огледао страх.

- Е! Шта си се загледао као да видиш духа?! - брецну се старац на укоченог младића.

- Ајде, седи на пањ, и питај шта си хтео.

- Оче, ја умало главу не изгубих спуштајуће се овамо. Имајте мало милости -  плачљивим гласом покушавао је младић да овлада собом и мало добије на времену.

Тек у том моменту схвати сву тежину свога положаја. Није му било јасно шта уопште жели или шта је упутно да пита једног старца, који му је изгледао тако као да је управо сишао са неког другог, њему туђег и потпуно непознатог света.

- Добро де - тишим гласом ће старац, разумевајући положај младића. - Ајде сабери се мало па питај.

- Е, оче, ако сам и имао шта да питам сада сам и то сигурно заборавио. Делујете ми оче као неко ко није одавде. Мислим..., са наше планете. Тешко ће бити да ми  говоримо истим језицима, и да ваше речи ја могу да разумем.

- Не брини ти за то. Има ко о томе брине, и што је нама немогуће, е, Њему је сигурно могуће. Ако буде воља Његова теби ће све бити јасно као по сунчаном дану. Е, само ту треба упорности и стрпљења, а то вама мирјанима највише мањка.

 

Младићу се чинило да му старац говори одсутним духом. Беше као да му је дух некуда одлутао, а раде му само ум и језик, док очи шарају около по каменитом тлу.

Тада није разумео да се старац, сво време док су разговарали, моли за њега: за његово спасење, душевно и телесно здравље и духовно просветљење. Да му Господ подари права питања и просветли га да разуме одговоре. Да Господ Милостиви просветли и њега самога, да не говори ништа од себе, већ само оно што му Дух Свети да, како би млади човек одатле пошао са правом мером духовне користи.

Много тога, за младог човека судбоносног, дешавало се тада на Светој Гори, у пустој удолини, и у савршеном миру и тишини, прекиданој једнино повременим кликтајима галеба и цвркутом птица. Али, тада, млади човек то није разумео.

 

- Оче, па ево сетих се нечега што сам хтео да вас питам.

- Е, пређи на „ти“ - енергично га пресече старац. - Овде код нас нема „ ви“, јер ми овде, у врту Мајчице наше Богородице, милошћу Његовом ничим заслуженом, знамо да смо пуста земља, једно савршено НИШТА - изговори старац задњу реч високо подигавши глас и настави.

- Без Господа нашег у себи, сваки човек је ама баш НИШТА! - опет подиже високо свој глас старац. - Црв обичан земаљски. Мрав који трчкара по земљи. Ето то ти је човек, па му оно „ ви „ дође као чиста сујета, као једна од силних милиона човекових таштих измишљотина.

- Добро оче, одмах прелазим на „ ти „ - мирно одврати млади човек па настави.

- Сетих се једног за мене много важног питања оче. Сада пишем некакву докторску дисертацију на тему општих противречности овога света. Сви видимо да овај свет просто јури у своју пропаст. Сва та оружја, која га по милион пута могу уништити. Све те болести! Сав тај криминал! Сав тај луди темпо живота, сваки дан све бржи! Све те ужасне несреће, све веће и веће.

А, са друге стране, тврдње да човечанство страшно напредује, да му је све боље и боље. Годинама већ размишљам шта се ту може урадити и ништа паметно ми не пада на памет. Шта ја ту треба да напишем оче? Одакле долази сво ово страшно зло оче, и како томе стати...

-  Ти би да спашаваш овај свет? - прекину га старац чинећи се нестрпљив и љутит. - Да спашаваш ову долину плача, која у злу лежи! Па што више човек, народи и човекова цивилизација греше против Бога, то све већу власт над њима има сатана. А он је човекоубица одувек и зна се куда он води и човека и ову његову кобајаги цивилизацију! Право  у пропаст и у душевну смрт! Овај рај будала у коме живимо само што се није урушио! ( Св. Серафим Роуз ).Од Господа одпао човек стиче два љута господара: сатану и природу, који га међусобно растрзају ( Св. Николај Српски ). Од ове смртоносне сатанске власти спашава га само повратак Богу. Зато ти синко спашавај себе и, милошћу Божјом, из себе најпре изгони зло, па кад себи помогнеш, моћи ћеш да помогнеш хиљадама око себе! ( Св. Серафим Саровски ). То је закон и заповест Божја, и само тако можеш бити од користи и себи и другима. Човек се индивидуално, самостално, спашава, никако другачије! - изрече старац у једном даху, а из благих, у сиње медитернаско небо загледалих се очију, севале су ватрене искрице, које се јављају само код свете убеђености човека у истинитост оног што говори.

- Тааако синко мој. Сада пођи и чешће размишљај о овоме што си чуо. И моли се Господу да ти душу просветли, да разумеш заповести Његове и вољу Његову и да ти подари моћи да увек чиниш оно што је Њему угодно. То је пут! Молитва је пут ка Господу. Молитва, а уз њу и друге неке ствари о којима ћеш бити oд Бога научен. Јер, све нас Господ Милостиви учи и научи, јер је Њему све могуће. Све Он, Доброта моја, Срце моје једино... - говорио је старац све тише, а из његових осмехнутих  очију капале су крупне сузе умилења.

- Да оче, ево, полазим, - са саосећањем рече младић, а тог трена, одједном, у души му се јави неко чудно осећање радости и мира, осећање, за њега потпуно ново и као однекуда са стране придошло, предивно, неописиво, и изазива жељу да се за стално насели у души и да тамо довека и остане...

- А, реците ми само још једно оче - огласи се младић смиреним гласом, запљускиван све јачим таласима осећања неизрециве радости и милине. - Како ћу знати шта треба да чиним на духовном путу да не залутам? Како могу да сазнам вољу Божју да би у разним животним ситуацијама поступао по Његовој вољи? Ко ће ме тако често саветовати? Тамо, у свету, где ја живим нема духовних људи.  Сви живе јурећи само за новцем, уживањима и славом.

- У духу палога света - прекиде га старац.

- Да, оче тако, у духу света.

- А ти учини овако. Када желиш да се посаветујеш самном, а ти се помоли Господу нашем добром овако:

 „ Ти си Господе рекао: позови ме у скрбан дан, ја ћу те избавити, а ти ћеш ме прославити! „ ( Псалм: 49:15 ). Пошаљи ми Човекољубче старца Никанора да би се са њиме посаветовао! Тако се помоли Сведобром, и Он ће помоћи.

- Како, оче? Ти овде, а ја стотинама киломентара далеко! И кажеш: Он ће помоћи! – упита млади човек сав се преворивши у ухо.

- Е, рекох ти већ. Оно што је човеку немогуће, Господу је могуће - одговори убеђено старац и настави.

- Господ ће те свему подучити. Само имај стрпљења. Све у своје време! А може и на другачији, још бољи начин, него да се намећем ја роб Господов неуки.

- Како оче? - нестрпљиво ће младић.

- Слушај сада пажљиво: помолиш се Самоме Господу да ти помогне и прва мисао, која ти се у уму појави, након молитве Господу и постављеног питања, долази од светлих Сила. Па одговор примени у животу. Бићеш временом научен и како да распознајеш светле и тамне силе и са чије стране долази тај што те саветује, како не би био преварен. Све је нама грешнима Милостиви дао. И ако ти не буде дао духовног старца да те учи, даће ти ово што ти рекох, или нешто друго. Он децу своју грешну никада не оставља беспомоћну и на цедилу. Јеси ли разумео ово што изрекох?

- Добро, оче, не разумем, али и рекосте, треба стрпљиво и полако. Ево крећем. Могу ли поново некада да дођем, ако ми баш јако затреба ? - упита млади човек снебивајући се.

- Па и нема потребе. Ако будеш чинио ово што си чуо, стварно нема потребе. А ако буде воља Божја доћи ћеш, али не знам хоћеш ли ме наћи - тајанствено се, по први пут, гласније насмеја старац, а из колибе излете бели голуб и весело прхну преко стене ка врху брда.

Па..., добро оче. Онда збогом и пуно ти хвала за лепе речи. И пуно здравља и свега доброг оче - опрашатао се испуњеног и веселог срца млади човек са старцем, а овај додаде:

- Нису то речи сине, него сам живот, јер нису моје, него су од Њега сине. А и здравље је од Њега па када некоме пожелиш здравље, а ти реци: „ Од Бога здравље „  а Он, Сведобри, сушто Милосрђе, све види, све чује, и у свему својој грешној деци помаже.

- Добро, оче. Од Бога здравље и све само најбоље - рече млади човек, снажно загрли старца и крену према мору.

 

Дошавши до уског, десетак метара широког морског жала, са северне и јужне стране оивиченог стенама које су се вертикално спуштале у море, младић примети, уз северну стену причвршћен, повелики бели Крст.

Осмехну се, разумевши да је овде Крст и путоказ за неког старчевог сабрата, који му чамцем, повремено, доноси сухарке.

Свуче одело са себе, направи замотуљак, и подигавши га изнад главе, једном руком заплива ка пучини.

Одмакавши мало,стотинак метара низ обалу према југу, примети дугу пешчану плажу са благом падином, којом се може стићи до пута и даље ка манастиру.

[Серафим]

Прича о неосуђивању.

Живео је у једном манастиру лењ монах: често је каснио на службу, тиме је изазивао негодовање братије и приморавао игумана да се гневи. Монаси су роптали и чак су тражили од настојатеља да га избаци. Али, овај монах се разболи, и већ је био на самрти. Тужна су била браћа што ће пропасти несрећникова душа. Окупише се покрај његовог одра како би му олакшали предсмртна страдања својом молитвом, али шта видеше? Овај монах је умирао смрћу праведника. Његово лице је изражавало спокој и радост. Кад је на кратко дошао свести, братија га упита: "Какву утеху си добио од Бога? С ким си беседио као са својим ближњим и рођенима?" И умирући, скупивши последњу снагу, он одговори: "Браћо, ви знате да сам живео недостојно и угледао сам како су демони окружили мој одар, у њиховим рукама је била хартија - лист и на њој одозго до доле све исписани моји греси; они ми се приближише, а мој Анђео-чувар је стајао у даљини и плакао. И ја одједном чух глас са неба: "Не судите да вам се не суди! Овај монах никога није осудио и Ја му опраштам!" - и истог тренутка хартија у рукама демона поче да гори, а они са крицима нестадоше. Анђео ми приђе и поздрави ме, и ја сам разговарао с њим. "Браћо," настави он, "откад сам постао монах нисам осудио ниједног човека!" "Браћо," додаде он, "ви сте мене осуђивали и праведно сте ме осуђивали, а ја грешник нисам никоме судио." И тако је он починуо смрћу праведника.

[Серафим]

Тежаку Станоју И. који се жали да га напада дух страха.



То је зли дух што те напада. Један од многобројних злих духова што раде на пропасти људи. Пишеш, да кад те дух страха нападне, теби се чини, да те цео свет гони, да су ти сви људи душмани, да те и Бог мрзи. Питао си зналце, и они су ти рекли: то је лудило своје врсте. И јесте лудило; добро су ти казали. И црква ће ти то казати. Само ће ти црква рећи и више, по своме искуству и знању. Она ће ти рећи и од кога и због чега долази то лудило. Од злог духа, а због неког греха твога. Црква ће ти и лек препоручити: исповеди и покај грех, и зли дух ће одступити од тебе. Сам по себи он никад не би одступио, али ће га Бог отерати од тебе. Знаш како је свемоћни Христос изгонио из људи зле духове. Како је имао потпуну власт над њима. Како су Му се зли духови безусловно покоравали.

Но Божија власт над злим духовима не односи се само на изгоњење злих духова из људи него и на попуштање тих невидљивих паса на људе. Због тога се чак и зли дух у Светом Писму назива Божијим. Не читамо ли у Старом Завету: и зли дух Божији нападе Саула (1. Сам. 18, 10)? Не назива се он Божијим зато што је сродан Богу или што од Бога исходи - далеко од тога - него зато што је везан под Божијом влашћу. Читај прву главу књиге о Јову, па ћеш се уверити, да зли дух не може напасти човека, ако му то Бог не допусти.

Кад ово знаш, онда нека је далеко очајање од тебе. Бог је и свемоћан и свемилостив. Он и може и хоће, да отера од тебе злог духа страха, који те понекад љуто мучи. Само ти признај моћ и милост Божију. Па онда исповеди грех свој, покај се, и помоли се усрдно свевишњем Богу. Кажи у молитви: Боже духова и свакога тела, свемоћни и свемилостиви, опрости ми грешноме, помилуј ме и спаси ме због крсних мука Сина Твога и Спаса нашега Исуса Христа! Не сумњај нимало. Бог ће се смиловати, и одагнаће од тебе то ништавно страшило.

Бог ти на помоћ

Владика Николај Велимировић

[Серафим]

Cпасење

Ништа бедније нема од човека, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство, угрожено од Бугара и Срба, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен, од римске непримљен, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица, по његовој смрти, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију), које се недавно догодило у цркви и смутило је... Па како је света црква Божја определила, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога, господара и цара, због поменутог дела и смутње, то и Царственост моја, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој, одобрава и прима то определење њено, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога".

--преузето из Пролога Владике Николаја--

[Серафим]

Mонаси мирјани
 

( Више Православних духовних Отаца - Св. Антоније Велики, Отац Стратоник са Кавказа и др. - говорило је и писало да ће у последњим временима бити монаха, који ће живети у свету... ).
Редки су, чак веома ретки, такви људи. Али, ако их сретнете лако ћете их препознати.  Имају светло и отворено лице са нарочитим сјајем, тако да га дуже времена није лако гледати. Очи су им благе, прозирне, дубоке и увек насмешене, а на дечји начин зачуђене и љубопитљиве.
Целога живота уче, читајући и посматрајући сво чудновато Стварство, тежећи спознаји скривене истине и дубље логике у појавама и односима. Зато су стално запитани. И оно што знају увек проверавају и продубљују, ширећи тако, како кажу, границе свога незнања.
Понашање им је крајње ненаметљиво. Кроз живот пролазе неприметно, свесно избегавајући све јавне послове или било какве улоге, где су сила и власт, слава и утицај међу људима.
Раде као учитељи и професори, научници и стручњаци, књижевници, бибљотекари, радници су или сељаци, занатлије старих заната, архивари и антиквари, рибари или морнари… Али, ста год радили њихов Предпостављени налази се на Небу, а њихово главно занимање је суживот са Њим и молитва Њему. Споредно занимање постоји због начела - ко не ради не треба да једе.
Њихова воља је Воља Његова, а њихов ум - ум Његов.
Неустрашиви су војници Армије Његове. У армије човекове нерадо одлазе, а ако морају, жртвоваће живот али убијати неће.
Вољу Његову лако препознају и добијене задатке доследно извршавају - не обазирући се на било какве опасности или страдања, јер они, убеђени су у то, у животу земаљском и од руку земљана пострадати не могу. Једини страх њихов је да не почине грех, а врлину од греха савршено разликују.
Теже самоћи али никада нису сами, јер је Предпостављени увек са њима. Ретко и нерадо много говоре, али својим понашањем, а нарочито личним примером, кажу и учине више него ли хиљаде и хиљаде па и милиони људи.
Свесни су непроценљивог значаја своје улоге на Земљи, али то нико из речи њихових или понашања, неће моћи да сазна или закључи. За све што ураде добро захваљују Њему, јер су они најмањи од свих бића и незналице највеће. А људи ће их, по земаљским мерилима, неретко, сматрати покретним енциклопедијама.
За све што се лоше догоди окривљују себе, никада другога, а по начелу - окриви себе и другоме нећеш судити!
Понашају се као пси: ако их ударите и отерате - добро је; ако их помилујете и нахраните опет је добро.
Обучени су скромно, али чисто и уредно. Вредно раде и свој земаљски посао, али све што добију, смешећи се, одмах поклањају онима поред себе. Стога од блага земаљских нити шта имају, нити их желе. Да се у нешто обуку, да понешто једу и скроман кров над главом - то је све. Да је душа слободна и чиста, а све остало што им треба, чврсто верују, додаће им Он, који је савршено веран и никада их не оставља на цедилу.
У њиховом речнику не постоји нећу и не могу. Све што их неко замоли, и у њиховој је моћи да учине, без поговора ће учинити. Што сами увиде да могу да учине, одмах ће се понудити.
Људи на путу према злу заобилазе их, збуњени и одбијени јасном и чудесном добротом којом зраче. Они зли ће их напасти али ће доживети пораз, јер ће сво зло бити упијено душама њиховим, а одмах затим, неком надумном, тешко разумљивом силом и разграђено.
 
Никада их нећете видети гневне и нервозне, нерасположене и незадовољне. И најмање ситнице, као што је врабац који на улици нађе мрвицу хлеба и весело одлепрша, довољан су повод за осмех душе и њихову срећу.
Никада их нећете видети раздрагане или да се смеју, али ни без благог осмеха у запитаним очима, као сталног њиховог украса.
 
Живеће поред вас као неприметни пријатељ из суседства, а душа ваша тежиће стално дружењу са његовом. У његовом присуству, и без разговора, појавиће се осећај да се преображавате у нешто друго. Све док од старог не постанете нови човек, биће вам нејасно шта се са вама догодило.
Онај ко га сретне никада га не заборавља.
Непријатеља нема, јер и њих воли као најближе своје. Непријатељство је снажно осећање, страст!  Једино осећање које они имају је савршена љубав, једнака према свим људима, а највећа према Предпостављеном.
Не тако редко су и ожењени свиме задовљним женама, сличним њима. Мужеви су само једне жене и живе у дуготрајним и срећним браковима, из којих се рађају деца брижно васпитана да воле и склона љубави. Њихове потомке, коленима даље, красе осећања љубави и самилости према људима.
И деценијама живећи са њима, пратиће вас осећај да их не познајете, јер је безграничан и слободан дух неухватљив, али ћете их сигурно заволети. Ваша љубав биће трајна, јер се они воле тихо и смирено, само непропадљивом духовном љубављу. Друга врста љубави према њима није могућа.
Живе са нама на Земљи, али нису од овога света. Живе у Духу Светом, а изван духа овога света.

То су Господови монаси мирјани ( световњаци ) - људи са величанственим и једним од најтежих задатака, који у земаљском животу човека постоје. Препуштајући се пуном свешћу и слободном вољом својом Плану Небеском, од Предпостављеног добијају задатке: да својим душама безгрешним буду чисти проводници животодавних енергија Љубави што са Неба стално притичу - стога су сарадници Његови у управљању и одржању све Васељене; да стварају нове безгрешне људе - чисте душе, које ће даље преузимати Његове величанствене задатке; да присуством међу људима поправљају и лече посрнуле и болесне душе, јединим савршеним леком - Истином Његовом.

[Серафим]

ОД ЧЕГА ЉУДИ ЖИВЕ


Живео тако некакав обућар са женом и децом код сеЉака на стану. Ништа своје није имао: ни куће, ни земЉе, а хранио је себе и породицу зарадом. Хлеб је био скуп, а руке јевтине, и што заради то и поједе.
Једне вечери враћао се обућар Сима из града кући и баш кад је пролазио поред црквице, која је била на савијутку, угледа како се за црквицом нешто беласа. Никако не може да распозна шта је . Личи на човека, али шта је оно бело? А најпосле шта ће ту човек?
Приђе ближе; но гле чуда. Баш човек; жив или мртав али, го голцат, стоји прислоњен уза зид од црквице и никуда се не креће. И обућара ухвати некакав страх и хтеде да пође мимо. Већ је зашао за црквицу и окрене се, и гле: човек се одвојио од зида, креће се и као да нешто разгледа. Сад се он још више уплаши и пође брже. Већ је почео да пролази црквицу; али, сад поче да га обузима стид пред самим собом. И, он застаде на путу. "Шта ти то радиш, Симо? - запита сам себе. - Човек умире у невоЉи, а ти се плашиш и хоћеш да га мимоиђеш. Зар си се, брате, обогатио, па се бојиш да не опЉачка богатство твоје? Симо, Симо, не ваЉа што чиниш!"
Сима се врати и пође човеку. Прилазећи му виде да је млад, у пуној снази; али, на телу нема трага од удараца, само се види да је промрзао и исплашио се - седи, прислонио се и гледа Симу. И Сима баш због овог погледа заволе човека.
- Шта ту ваздан да ти говорим, - рече Сима - него, де, облачи то!
И обућар скиде кафтан с леђа и даде га човеку, па га посади да седи и навуче му сукнене чизме. Стоји човек и умиЉато гледа Симу, а ништа не може да проговори.
- Што не говориш. ВаЉда не можеш ту да зимујеш. Треба међу свет. Ето, брате, ево ти моје батине ако си слаб, па се ослони. Раздрмај се мало.
И крете се човек, пође лако и не заста.
Иду путем, а Сима пита:
- А ти, брате, чији си?
- Ја нисам одавде.
- Овдашње Људе ја знам; него како си ти дошао овамо под ову црквицу?
- То не могу да кажем.
- Сигурно су те Људи увредили?
- Није ме, брате, нико увредио, него ме Бог казнио.
- Да, брате, све је од Бога; али, опет, треба се некуд склонити. Куда би хтео ти?
- Мени је свеједно.
Сима се мало зачуди. Не личи на безобразника, на речима је врло благ, а ништа неће да каже о себи. И мисли Сима: "А зар се мало шта дешава у свету?" Па ће рећи човеку:
- Знаш шта, брате, дођи ти код мене - бар ћеш се колико толико опоравити.
Код куће, Симина жена, Марта спремила вечеру и седи и чека. У том шкрипнуше степенице на трему. Појави се Сима и некакав стран човек с њим. Под кафтаном као да му се не види кошуЉа, а на глави нема капе. Чим је ушао, стаде; нити се креће, нити очи подиже. Надула се Марта, отишла пећи, па гледа шта ће њих двојица.
- Дај нам, Марто, да вечерамо?
- Немам ја вечере за вас. Не могу ја да исхрањујем свакојаке гоЉе...
Палацала жена и палацала. На крају ће Сима:
- Марто, Марто, утеши срце своје, грех је, знаш да ћемо мрети.
Хтеде Марта да грди; али, погледа на странца и ућута. Седи странац и не креће се; како је сео на крај клупе, тако и остао: руке спуштене на колена, глава клонула и груди, очи не отвара и као да га нешто гуши. Ућута Марта, а Сима ће рећи:
- Марто, зар ти немаш Бога?
Кад Марта чу ове речи, погледа још једном на странца и одједном јој лакну на срцу. Приђе пећи и донесе вечеру, метну и последњу крајку хлеба, даде нож и кашике.
И док њих двојица вечерају, Марта све странца гледа. Наједном јој би жао човека, она га некако заволе. И странцу се одједном лице разведри, погледа Марту и осмех му се разли по лицу.
Странац није имао где, па остаде код Симе. Рече да се зове Михаило. И Сима поче да учи Михаила обућарском занату. Што год му покаже, он одмах прима и већ је од трећег дана почео да ради као да је целог живота шио. Ради без одмора, једе мало. Ако се прекине рад, ћути и све у вис гледа. На улицу не излази, не говори без потребе, не шали се, не смеје се. Видели су га да се сам једанпут насмејао: оне прве вечери, кад му је Симина жена дала вечеру.
Дан за даном, недеЉа за недеЉом, напунила се година. Живи Михаило као и пре код Симе и ради. И пронела се слава о Симином раднику, већ се знало да нико тако чисто, ни тако чврсто неће сашити ципелу као Симин радник Михаило. И почели из округа долазити Сими да наручују обућу. Једном, у зиму, наиђе код Симе у радионицу неки богати господин. За њим момак носи завезак. Кад је раздрешио, господин показа прстом обућарску робу, па рече Сими:
- Е, слушај обућару! Видиш овај еспап - сашиј ми такве чизме да могу носити годину дана, а да се не искриве и не рашију. Ако можеш такве чизме начинити, узимај еспап и крој, а ако не можеш, то не узимај и не крој. Унапред ти кажем, ако се чизме рашију или искриве пре године дана, знај да ћу те у тамницу бацити; а ако се не искриве и не рашију за годину дана, десет рубаЉа даћу за шивење.
Застидео се Сима и не зна шта да каже. Погледа у Михаила. Гурну га лактом и, шапућући, запита:
- Да ли да узмемо?
Михаило махну главом и као да рече:
- Узми, узми рад.
И послуша Сима Михаила, и подузе се да сашије такве чизме које се неће ни кривити ни парати.
На то господин показа главом на Михаила па запита:
- А ко је овај?
- Па, то је мој мајстор. Он ће и шити чизме.
- Пази, - вели господин Михаилу - и тако сашиј да могу годину дана носити.
Осврте се и Сима, те погледа на Михаила и виде да Михаило и не гледа у господина него уставио свој поглед на угао иза господина, баш као да тамо види некога. Гледа и гледа Михаило, па се наједаред насмеја, а лице му постаде некако светло.
- Шта се клибиш, лудаче један - рече господин Михаилу. БоЉе гледај да чизме буду на време готове.
На то му Михаило одговори:
- Баш ће стићи како треба на време.
Сутрадан изјутра узе Михаило господинов еспап, рашири га по столу, предвостручи, узе нож и поче да кроји. Кад је скројио, узео конац и стао да шије. Шио Михаило и шио, а у подне стали да се мало одмарају. Подигао се Сима и гледа: од оног господиновог еспапа место чизама мртвачке ципеле сашивене. Хукну Сима, па се обрати Михаилу:
- Што си то урадио, моја мила главо? Заклао си ме болан? Господин наручио чизме, а ти шта си сашио.
Таман он поче да приговара Михаилу, кад неко стаде да удара у споЉна врата. Отворише; уђе онај исти момак што је био дошао са господином, па вели:
- Послала госпођа због оних наручених чизми. Чизме не треба шити - господин је умро.
- Ма шта ти говориш? - зачуди се Сима.
- Од вас није до куће дошао, у колима је умро...
Тада Михаило узе готове мртвачке ципеле, удари једну о другу, отре их кецеЉом и даде момку.
Прошло од тога годину-две дана, а Михаило живи у Симе већ је шеста година. Живи као и пре. Никуда не излази, узалуд не говори и за све време само се двапут осмехнуо: једанпут када је оно жена Симина поставила да вечера, а други пут када је господин чизме наручивао.
Једног дана дође у Симину кућу трговкиња с две девојчице близнакиње да наручи деци за пролеће обућу. Села жена ближе столу, девојчице јој се приближише уз колено. Михаило бацио посао, седи и очи не одваја од девојчица. Истина, девојчице су биле дивне, црнооке, пуначке, румене; и бундице и марамице на њима биле су дивне; али ипак Сима није разумео што се Михаило загледао у њих, баш као да су му познате.
Погодили се, узео Сима меру, па запита за једну од близнакиња која је била хрома:
- Шта се то с њом догодило? Тако добра девојчица. Није ли то од рођења?
- Није, мајка је пригњавила.
- Па зар им ти ниси мајка - умеша се Марта у разговор.
- Нисам им ја рођена мајка; сасвим су туђа деца - усвојенчад.
Отворила жена срце и стала да прича: "Има већ шест година како су у току једне недеЉе остале пуке сироте. У уторак им сахранили оца, а у петак умрла им мајка. Остала су посмрчад од оца три дана; а мајка, пошто их је родила, није ни дана живела. Били смо суседи па их ја узех за време к себи. Жао ми било: зашто анђелска душа да умре? Својим грудима сам их отхранила. И ето, сад живимо овде на воденици код трговца. Како бих ја живела сама кад не би било ових девојчица?"
Пригрлила жена једном руком хрому девојчицу, а другом стаде да брише сузе с очију.
- Е, не вели народ узаман: "Без оца и мајке проживећеш којекако; ал', без Бога - никако".
Пошто су се тако наразговарали, диже се жена да иде, газдарица је испрати и погледа на Михаила, а он седи, метнуо руке на колена, гледа навише и осмехује се.
Приђе му Сима, па ће рећи:
- Шта је, Михаило, с тобом?
Устаде Михаило с клупе, остави посао, скиде кецеЉу, поклони се газди и газдарици, па рече:
- Опростите, газде; мени је Бог опростио, опростите и ви.
И спазише газде да од Михаила иде светлост. И устаде Сима, поклони се Михаилу и рече:
- Видим ја, Михаило, да ти ниси обичан човек; кажи ми само једно. Кад сам те оно нашао и довео кући, зашто си био натмурен, а када моја жена даде да вечерамо, ти се осмехну на њу и лице ти постаде светлије. Па кад оно онај господин поручиваше чизме, ти се осмехну по други пут, и од тада постаде још светлији, и сад кад ова жена доведе ове девојчице, ти се осмехну трећи пут и свега те озари светлост. Реци ми, Михаило, откуда та светлост код тебе и зашто си се трипут осмехнуо?
Михаило рече:
- Та светлост од мене отуда је што сам ја био кажњен, па ми је сад Бог опростио. А осмехнуо сам се трипут стога што сам сазнао три речи Божје. Прву реч познао сам кад ме је твоја жена пожалила, и онда сам се осмехнуо; другу реч познао сам кад је онај богаташ наручивао чизме, и тада сам се други пут осмехнуо; и сада, када сам видео ове девојчице, ја сам сазнао и последњу - трећу реч, и осмехнуо се трећи пут.
Сима ће на то:
- Реци ми, Михаило, зашто те Бог казнио, и реци ми те речи Божје да бих и ја за њих знао.
Михаило му одговори:
- Казнио ме Бог што Га нисам послушао. Ја сам био анђео на небу. Послао ме Господ да узмем душу жени. Ја слетим на земЉу и видим где лежи сама жена, болесна, тек што је родила близанчад; две девојчице. Кад ме је угледала, разумела је да ме је Бог послао по њену душу, па се заплакала и рече: "Анђеле Божји, немој ми узети душу. Мужа тек што су ми сахранили, нема ко моје сиротице да гаји. Дај ми да живим само толико да их могу отхранити. Не могу деца остати без оца и мајке". И послушам ја мајку, подигнем се на небо, изиђем пред Господа и кажем Му: "Не могу ја породиЉи душу узети. Отац умро, а мајка моли да јој не узмем душу док децу не отхрани. Не могу деца остати без оца и без мајке!" На то ми Господ рече: "Иди и узми од ње душу и сазнаћеш три речи Божје: познаћеш шта има у Људима, шта Људима није дано да знају и од чега Људи живе. Кад то сазнаш врати се на небо". Полетео сам опет на земЉу и извадио сам породиЉи душу. Затурило се на кревету мртво тело, пригњечило једну девојчицу и извинуло јој ножицу. Подигао сам се над селом, хтео сад да однесем душу Богу; али, дохвати ме ветар клонуше моја крила, одвалише се од мене, и сама душа оде Богу, а ја падох на земЉу поред пута.
Тек сад разумедоше Сима и Марта кога су они оденули и нахранили и ко је живео са њима, и заплакаше од страха и радости и анђео им рече:
- Сео сам иза црквице и наједном чујем: иде човек путем. Али кад ме угледа човек се намргоди и прође мимо мене. Мало затим чујем: човек се враћа. Погледам - и не познадох пређашње лице. Кад је пришао у његовом лицу огледала се смрт, а сад је постао жив, и у његовом лицу сам видео Бога... Кад сам дошао у његов стан, жена је била још страшнија од човека: мртвачки дух излазио јој је из уста. И наједаред муж јој помену Бога. И жена се наједном промени. И кад нам је дала да једемо погледам ја њу - у њој више није било смрти, она је била жива, ја сам у њој видео Бога. И сетио сам се прве речи Божје: "Сазнаћеш шта има у Људима". И сазнао сам да у Људима има Љубави. Обрадовао сам се што је Бог почео да ми открива што ми је обећао и насмејао сам се први пут. Прошло је од тога годину дана. И дошао је човек да наручи чизме. Ја сам погледао на њега и наједаред угледам иза његових леђа мог друга, анђела смрти. Знао сам да ће још пре заласка сунца узети богаташеву душу. И тада сам помислио: "Стара се човек о себи за читаву годину унапред, а не зна да ни до вечери неће живети." И тада сам сазнао другу реч Божју: да није дано Људима да знају шта им је за тело њихово потребно и насмејао сам се други пут. А трећи пут сам се насмејао кад се разнежила жена према туђој деци и заплакала се; ја сам у њој видео живога Бога и разумео сам од чега Људи живе. И сазнао сам да ми је Бог открио и последњу реч Своју и опростио ми.
И обнажи се тело анђела, и одену се блеском да нико не могаде да гледа у њега, па проговори јаким гласом, а тај глас као да није долазио од њега, већ са небеса. И рече анђео:
- Сазнао сам да сваки човек живи не од бриге о самом себи, него од Љубави. Није било дано матери да сазна шта је њеној деци за живот потребно. Није било дано богаташу да сазна шта њему самом треба. И није дано ни једном човеку да сазна да ли му је до вечери потребна мртвачка или друга обућа. И кад сам постао човек жив сам остао не по свом смеру, већ по томе што је било Љубави у човеку који је поред мене пролазио. Остале су живе оне сиротице не по смеру своје мајке, него по томе што је било Љубави у срцу туђе жене, што их је она пожалила и заволела. И сви Људи живе не по свом смеру него по томе што има Љубави у Људима. Видео сам сад да се Људима само чини да они живе од своје бриге о себи. Не, они живе само од Љубави. Ко је у Љубави тај је у Богу, и Бог је у њему, јер је Бог Љубав.
И запева анђео хвалу Богу, и од гласа његова потресе се соба. И размаче се таван, и јави се огњени стуб од земЉе до неба. И падоше на земЉу Сима, жена и деца њихова, а развише се анђелу са леђа крила, и узнесе се на небо.
А кад погледа Сима, његова је изба била као и пре, и у њој није било никога више осим његове породице.

[Серафим]

КО ЈЕ КОГА “СПАШАВАО“

Остао је упамћен и један случај из времена када је Павле био у Благовештењу. Крене неколико њих монаха чамцем да обрађују манастирску земљу с друге стране Западне Мораве. Чамац се под теретом накриви, а отац Антоније (Ђурђевић) падне у реку. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу.Када је после више од четри деценије Антонију, као благочестивом архимандриту манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског патријарха, и пошто је извукао управо коверту са Павловим именом, то је онима који су знали за случај са Западне Мораве био повод за овакав коментар: „Павле је извукао Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!

[Далибор]

ПРИЧА О ДРАГОМ КАМЕНУ

Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана  рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да  син држи сво-је, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен,па га одведе пред једно велико огледало и рече му:»шта видиш у  огледалу?
Видим два лица, тебе, оче, и себе . Како нас видиш?Опет упита  отац. Видим оче, тебе, мало већег од мене и себе мало мањег од тебе. Добро, рече отац, ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га метну у недра, па се крете на пут.

Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.

Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.

Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

Путујући све  даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда  му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.

Свети Владика Николај Велимировић