Тумачење

[Марко од Св.Сергија и Вакха]

16. Прича о неправедном управитељу. Изобличавање фарисеја. О светињи брака. О богаташу и убогом Лазару.

(Зач. 80).

1. А ученицима својим говораше: Човјек неки бјеше богат и имаше управитеља, а овај би оклеветан код њега, да му расипа имање.

2. И дозвавши га рече му: Шта то чујем за тебе? Положи рачун како си управљао домом, јер више не можеш њиме управљати.

3. А управитељ дома рече у себи: Шта да радим, јер господар мој одузима од мене управу? Копати не могу, просити стидим се.

4. Знам шта ћу радити да би ме примили у домове своје кад ми се одузме управљање.

5. И дозвавши редом дужнике господара својега, рече првоме: Колико ти дугујеш господару мојему?

6. А он рече: Сто мјера уља. И рече му: Узми признаницу своју и сједи те брзо напиши педесет.

7. Потом рече другоме: А ти, колико дугујеш? А он рече: Сто врећа пшенице. И рече му: Узми признаницу своју и напиши осамдесет.

8. И похвали господар неправедног управитеља што вјешто учини; јер су синови овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају.

9. И ја вама кажем: Начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вјечна обиталишта.
(Зач. 81).

10. Који је вјеран у најмањем и у многом је вјеран; и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан.

11. Ако, дакле, у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам повјерити истинско?

12. И ако у туђем не бисте вјерни, ко ће вам дати ваше? [/u]

13. Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзити а другога вољети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.

14. А ово све слушаху и фарисеји, који бијаху среброљупци, и ругаху му се.

15. И рече им:

(Зач. 82).

Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом.

16. Закон и Пророци су до Јована; од тада се Царство Божије благовијести, и сваки се труди да уђе у њега.

17. А лакше је небу и земљи проћи неголи једној цртици из Закона пропасти.

18. Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини.

Молим вас, да ли може неко да ми појасни овај део о неправедном управитељу?  Посебно ове реченице која су подебљане. Хвала унапред

[Марусєвіч]

Митрополит Антоније Храповицки

Тумачење приче Господње о "Неверном приставу"

Да се оградимо од сваког снебивања, које се изазива површним читањем ове приче, потребно је пре свега правилно разумети завршне речи Господа: "начините себи пријатеље неправедним богатством" (Лук. 16, 9). Овде Господ подразумева не само оно земаљско благо, које је стечено преваром или крађом, већ свако уопште материјално богатство, противопостављајући га богатству врлинами и благодаћу; само такво духовно богатство јесте стално и праведно богатство. То се потврђује даљим Његовим речима: "ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверовати истинско?" (ст. 11) То јест: "ако ви, имајући жалосно (неправедно) новчано богатство, нисте њиме послужили Богу, то како ће вам Бог поверити истинито благодатно богатство - силу исцељавања и виђења"? Слично пише и ап. Павле Тимотеју: "богатима на овоме свету (њих противопоставља духовним богаташима, т. ј. светим људима) заповедај, да се... не уздају у богатство пропадљиво (неправедно), већ... нека добро чине, нека се богате у добрим делима" (истинито богатство) и т. д.

Неко ће рећи: али ако Господ под неправедним богатством разуме и оно новчано богатство, које је добивено истинитим трудом или по законитом наслеђу, то зашто Он наводи за пример неправедног управитеља, који је тајно раздавао туђе, да се затим храни "од сиромаха, који су се помогли туђим добром? Одговор је прост: Господ сасвим неће да одобри такав поступак непоштеног управитеља, и ако је "господар похвалио неверног управитеља, што је он досетљиво поступио", то није било похвалом моралног одобрења, већ ироничном похвалом, похвалом умешности непоштеног човјека. Али Спаситељ, како у другим случајевима, тако и овде, наводи такав неодобриви поступак у земаљском животу, чија је сличност врло одобрива у духовном животу.

Таква је прича о неправедном судији, "који се није бојао Бога нити стидио људи", и прича о жени, која је нашла изгубљену драхму (о жени среброљубивој и неразумној). Слично томе и овде, сасвим неодобравајући поступак неверног управитеља, Господ предлаже слушаоцима да се науче оној предусмотривости у духовном животу, коју је показао управитељ у земаљском животу. Чије је имање он раздавао? Господарево. - Па чије је у самој ствари и оно имање, којим ми владамо? Разуме се - Божје, а ми само привремено њиме управљамо, док живимо на земљи, али ће доћи час смрти наше и суда Божјег, и Господ ће одузети од нас то имање. И тако, ако смо ми само привремени располагаоци овог имања, онда зашто да га чувамо? Раздаваћемо га онима, који могу бити нама корисни, кад нас Господ лиши земаљског живота и уједно с њиме и сваког имања. Који су ти пријатељи, које ми добијамо неправедним (т. ј. материјалним или новчаним) богатством, који, кад ми осиромашимо (т. ј. умремо), могу нас примити у "вечне обитељи"? То су сиромаси, који ће нам својом молитвом о упокојењу наших душа отварати врата царства небеског. Ове ријечи Господа уперене су протнв оних, који одбацују молитве за умрле, т. ј. против протестаната свих врста.

Тим Господњим риечима сличне су и Павлове даље речи после наведених више, у којима апостол учи Тимотеја, да поучава богате "нека добро чине, нека се богате у добрим делима, нека буду подашни, заједнични, сабирајући себи темељ добар за будућност, да постигну живот вечни" (1. Тим. 6, 18, 19). Напротив, у другој причи, богаташу, који не имађаше љубави према сиромашнима, Господ прети изненадном смрћу, питајући при томе: "а што си приправио чије ће бити"? (Лук. 12, 20). "Тако бива ономе, завршује Спаситељ причу Своју, који себи стиче благо а не богати се у Бога" (Лук. 12, 21)".

У свим овим речима Христа и апостола раскрива се једна те иста мисао, што и у причи о неверном приставу (управитељу), - наиме, да је раздавање имања сиротињи не само дужност љубеће душе, већ и просте разумности: јер то имање све једно није код нас вечно, шта више није ни наше, већ Божје, па онда дајте да га путем доброчинсгва променимо на вечно богатство.

Митрополит Антоний, Полн. сбор. соч. изд. II. т. IV. стр. 12 - 14, Киев 1918

[Марко од Св.Сергија и Вакха]

Благодарим велико, сестро М. Заиста си и ти вјешта као управитељ и мудро делаш раздајући неправедно богатство(знање) сиротињи(мени)..тиме ето чиниш себи пријатеље  ..па ко зна... јер кад се буде вагало свако зрно нашег "труда" ће бити од важности...

Била ми је баш неразумљива ова прича о неправедном управитељу(што је јел те баш чудно за мене ) И сад ми је много лакше кад сазнадох Нисам успевао никако да ухвтим нит приче...јер нисам разумевао значење "неправедног богатства" и посебно ме је збуњивала похвала господара поступку управитеља...то ме је дотукло...нисам контао да је у питању иронија, сад је све јасније

Пуно хвала селе   

[Марко од Св.Сергија и Вакха]

Пронашао сам још једно тумачење, овог пута једног нашег свештеника  оца Душана.

Питање:
ПОМАЖЕ БОГ ОЧЕ МОЛИО БИХ ВАС ДА МИ ПОЈАСНИТЕ СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЛУКИ 16, ОД 1 ДО 10, О НЕПРАВЕДНОМ УПРАВИТЕЉУ,ВИШЕ ПУТА СЕ ВРАЋАМ НА ИСТО АЛИ МИ НИЈЕ БОГОМ ДАНО ДА РАСУДИМ. ХВАЛА ВАМ УНАПРЕД
Александар

Одговор:
Драги брате Александре,

Ниси Ти једини који се спотичеш о ову Христову причу у Лукином јеванђељу. То заиста представља једно од најнеразјашњивих делова целокупног Светог писма. Јеванђелист Лука говори врло трезвено о људској кривици, о дуговима према Богу. О томе баш јасно говори у овој причи о неправедном управитељу. Хтели ми то или не, сви ми упадамо у дугове. И питање је како ми са својим дуговима излазимо на крај, а да не изгубимо своје достојанство, па и самосталност. Оба решења: стиснути зубе и гордо опстојавати као да је све у реду или тражити помоћ на разним странама, неће много помоћи. Овај управитељ је креативно, да кажемо савременим језиком, са неким иновацијама, решио да се бори са својим дуговима, јер зајам који је давао неовлаштено од газдиног имања, практично је његов дуг према господару. Он је свестан да своје дугове радом не може измирити. Зато се он ослања на међуљудске односе, јер и он је човек међу људима. Он верује и зна да је и он у заједници са Богом, зато не треба сам себе да искључује из људске заједнице.
У Палестини тога времена био је прекршај, ми бисмо данас рекли кривично дело, да један управитељ (пословођа), даје зајмове од имовине свога газде, поготово ако они нису наплативи. Ништа друкчије није ни данас, у модерном банкарству и економским односима. И као што се данас издају менице без покрића и фиктивни рачуни, могао је и онај управитељ некоме да даде 80 врећа пшенице, а да му потури признаницу да 100 врећа (за рачун камате), а кад је био притиснут од газде, учини добро дело и овоме дужнику опрости камату (коју би, иначе, наплатио за себе) и тиме себе учини успешно пословним и паметним човеком. Јер, он је морао калкулисати и са могућношћу отказа, да га газда једоставно отпусти. Тада он, овим својим поступком, може рачунати на све оне људе којима је умањио дуговања, да ће га они помоћи у његовој невољи, кад остане без посла. Он се, дакле, одрекао свога дела зараде, а која је била незаконита, јер како он може наплаћивати добит (камату) на туђу имовину. Његова "неправедност", како стоји у 8. стиху не састоји се у томе што је он редуцирао признанице, већ много више само у вештом понашању, сналажењу. Ова Христова прича завршава позивом: Начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта. Новац сам по себи није "неправедан" само зато што га је поседник неправедно зарадио, већ зато што у основи скоро сваког великог богатства лежи неправедност (непоштење) у било каквој форми (данашњи богаташи кажу: немој ме питати за први милион).
Овај стих стоји између ове приче, као њен закључак, али и као увод у разговор са фарисејима, који почиње десетим стихом, а који говори о вечном богатству, насупрот привременом, које може бити и неправедно. "Лажно, неправедно богатство" у овом стиху је превод арамејске синтагме "мамон неправде", коју Христос често употребљава, да би означио богатство које заробљава човека, тражи да му човек служи.
Начините себи пријатеље богатством неправедним не значи да се "небо", вечна станишта, могу купити новцем и пропадљивим земаљским богатством. Земаљско богатство је пролазно, уништиво, али ако то богатство користимо и на добро других људи, ако помажемо сиромашнима, који су као и ми бесмртни и тиме стекнемо њихово пријатељство, а још више од тога, да нам Бог то доброчинство упише као врлину, можемо се надати да нас ти пријатељи, којима смо помогли, дочекају у "вечним стаништима", у које нас само Бог може увести.
Ову Христову причу не треба вадити из контекста, јер Он пре тога износи, кроз причу о заблуделом сину, неизмерну љубав Божју према људима, где доказује да нема човековог греха, кога Бог неће опростити, ако се човек искрено покаје, "дође себи". Посло приче о неправедном управитељу Христос има оштру препирку са фарисејима, да би завршио са причом о богаташу и убогом Лазару.
Драги брате Александре, ако сам бар делимично успио да ти објасним и приближим разумевању ову необичну причу Христову, биће ми драго, а ако нисам био баш потпуно јасан, затражи детаљнији одговор на поједине стихове, па ћу се додатно потрудити да нађем и детаљније тумачење.
Ваистину Христос васкрсе!

Срдачан поздрав од о. Душана

http://www.svetosavlje.org/pastir/index_sve.php?qa=1972